Nisam dulje pisao jer sam se ovih dana našao u tipičnom žrvnju karcinomskih lažnih uzbuna, prividnih porasta temperature, pa nekako nisam imao volje. Na kraju sam završio na hitnoj, tamo su mi dali antibiotike za suzbijanje neke ne baš jasne upale koja se ne vidi dobro na rendgenu, ali ipak su poduzeli ono što je bilo najrazumnije.
Pijem ja tako cijeli tjedan te antibiotike i pijem, i bude mi bolje, ali su me i jako iscrpli. Ne samo to. Pogledam neki dan, a ono stolica promijenila boju i postala siva. Uzbuna, frka...to je sindrom karcinoma jetre, možda se bolest pogoršava. Kako nije ništa boljelo, odlučih da odemo na Hitnu u bolnici Sveti Duh sutradan. Tamo nas (mene i suprugu) utješiše da to ne mora biti nikakvo pogoršanje nego reakcija jetre na antibiotike. Na kraju je tako i bilo, i stolica poprima normalnu boju (joj, o kakvim stvarima pišem, ali iznimna je situacija, pa što sad...)
O čemu se radi? Borba s karcinomom je zapravo rat na duge staze u kojemu se možete svakog dana osjećati drukčije. Jednog dana ste poletni kao u najboljim svojim izdanjima, a dan nakon toga možete biti "truli" s kojekakvim sitnim probadanjima i slabostima ili izostankom apetita. Sve su to prirodne popratne pojave bolesti zbog kojih ne treba odmah dizati paniku. Kao što jedan izvrstan dan još ne znači da smo ozdravili, tako ni jedan "truli" dan ne znači da umiremo. Bogu hvala.
Danas je, recimo, prilično dobro. Zabavljam se izradom božićnih lanaca od kolaž papira, poslužit će kao poklončići. Nema veze što Advent još nije počeo.
Božji blagoslov svima koji ovo čitate.
Nema komentara:
Objavi komentar